Угрожена верска права православним хришћанима у Војки

Српска Православна Црква у домовини се дуги низ година ослобађа од ограничења која јој намећу поједини безбожници. Може се рећи да је ослобођење почело за време блаженопочившег мудрог патријарха Германа Ђорића када је настављена градња храма Светог Саве. Иако је од тада прошло три деценије, у нашем народу још увек постоје појединци који оспоравају право црквеним представницима као и појединим вернима да јавно кажу неподељено мишљење Цркве, старо 2000 година, а које се тиче неких појава већ виђених у историје чак и пре хришћанске цивилизације. Треба имати у виду да представници Хришћанства не износе своје мишљење већ на основу Светог Писма и целокупног предања говоре шта Бог мисли о одређеним појавама у друштву. Значи да ту није реч ниокаквом Владики већ њима смета Христос и Његов животни став. Увек им је сметао, зато су га и разапели. Некад су се питали:"Зашто нам Христос смета?"; данас:"Зашто се Црква меша (па нам смета)?"; некад:"Зашто да нам смета, хајде да га разапнемо!"; данас:"Зашто да нам Црква смета хајде да је пропагандом ућуткамо!" И тако шире пропаганду, а Црква као и Христос не угрожава ничију слободу већ само поставља границу која ако се и пређе онда то друштво више нема право да се зове хришћанско. Не може се очекивато да Црква поткопава саму себе. Народ је на свим пољима под страховитом пропагандом што још више потврђује истину о завету Светог Владике Николаја за 20.и 21.век - "Мисли својом главом и недај да те заведу."

У једно такво "врзини коло" смо се, за чудо, уплели и ми Војчани, мало кривицом других а мало и својом кривицом. Ради се о изградњи капеле на нашем гробљу о којој нема више шта да се измишља да би се причало, а истина о угроженим верским правима је потпуна непознаница која се за време градње вешто извртала да би се на крају потпуно занемарила. Капела је стари назив за оне цркве мањих димензија које нису парохијске, већ имају одређени намену, типа - дворске, заветне, крстионице, гробљанске... У нашем народу гробљанске капеле су се почеле градити у 19. веку када су формирана нова гробља изван насеља те самим тим и изван порти - црквених дворишта. Тако се пружила могићност да се уместо парохијске цркве опело врши у капели. После 2. светског рата повећавао се број оних који нису желели сахрану са молитвеним чином те је држава за њих изградила мртвачнице које су понеле назив капела иако то оне ни по функцији ни по форми нису биле. У овим неповољним условима за Цркву опела над вернима су вршена у овим објектима. Наравно да и опело као и сваки други чин да би био валидан не захтева потпуну форму али ако то услови живота дозвољавају сасвим је нормално да и форма буде у потпуности испоштована. У условима демократског друштва заиста је чудно недозвољавати било којој вероисповести да своје обреде врши по пропису већ да и даље мора да се понаша као да је време рата, елементарних непогода или прогона. То што се у тим давно изграђеним објектима и даље врше опела, представља снисходљивост наше Цркве коју други користе, али да се у данашње време када се скоро сви сахрањују уз молитвени чин, граде за то непримерени објекти - то је чисто угрожавање верских права и непоштовање црквених прописа који одређују да се опело врши у храму. Чувши да се у суседном селу Голубинци гради објакат који би служио уместо капеле, војачки свештеници су у напред реаговали и захтевали од Месне канцеларије и Општине да се у Војки изгради прописна капела, међутим били су одбијени од стране Општине. Када су свештеници обезбедили материјална средства нетражећи од општине ништа осим одобрења и тад су били одбијени. Општина је самовољно почела изградњу тзв. капеле и наши свештеници су тражили подршку од Владике. Његово преосвештенство епископ сремски Господин Василије је тадашњем председнику општине упутио протестну ноту о угрожавању верских права због чега су наши свештеници били строго искритиковани у Општини и наравно нису добили позитиван одговор. Чак ни тада наши свештеници нису одустали већ су тражили снажнију подршку од месних власти и утицајних Војчана како би се озидао само један полукружни зид да подсећа на олтар у коме би стојале иконе, и када су видели да је уз њих само госпођица Тања Урошевић тада су одустали. Самим Војчанима није било важно дали ће достојно хришћански отићи са овог света. За сво то време кроз Војку је брујало како попови коче градњу капеле јер ће тиме тобож изгубити приход од тзв. спуштања. Када је градња завршена неки нису могли да задрже изливе задовољства против свештеника који су се као што видите борили за нас против онога што сада имамо. А шта имамо? Имамо објекат који се у Срему зове "сниска шупа или шупа на једну воду", без иједне иконе, крста и сл., подељен на два бокса у које може да стане само породица а свештеници врше опело са улазних врата, дак народ стоји негде около и може комотно да прича за време опела.

Ако упоредимо сахране некад и сад можемо видети да је један свечани чин толико огољен да не пружа никакву утеху ближњима и недостојно је човека. Мене неинтересује како се то ради у другим местима и што су се навикли на погрешно, мене интересује моје село које је, узгред буди речено, за време комунизма била симбол православља не само у пазовачкој општини већ и у читавом Срему. У нормалним условима(читај друштву) опело православним хришћанима се врши по свим прописима у Цркви и не може ме нико убедити да се шупа може назвати Црквом православних хришћана.